Чланом 90. став (1) Закона, у примјени директног споразума као поступка набавке мале вриједности, прије свега је назначено да су уговорни органи дужни осигурати поштовање начела из члана 3. Закона о јавним набавкама. Поред начела дефинисаних чланом 3. Закона, веома је значајно и секундарно начело „најбоље размјене вриједности за новац“. 

Директни споразум, као поступак набавке мале вриједност, дефинише ставом (2) да уговорни орган писаним путем или путем Портала јавних набавки тражи приједлог цијене или понуду по спецификацији која се може доставити једном или више понуђача који су регистровани за обављање дјелатности која је предмет набавке.

Међутим, у примјени већина уговорних органа користи могућност да тражи приједлог цијене или понуду по спецификацији, коју доставља само једном понуђачу, што представља повреду принципа једнаког третмана и примјер је лоше праксе. Посебно треба имати у виду да се ради о нетранспарентном поступку јавне набавке, те да се понуђачи који су регистровани за обављање дјелатности која је предмет набавке, доводе у неравноправан положај.

Стога указујемо уговорним органима да и у случају поступка директног споразума настоје, гдје је и када је то могуће, осигурати активну и правичну конкуренцију позивањем већег броја понуђача за учешће у поступку директног споразума, што би била добра пракса у систему јавних набавки. 

У прилог напријед наведеном примјеру добре праксе иде и одредба члана 101. став (6) Закона којом је дефинисано да у поступку директног споразума жалба није допуштена, те уз поштивање принципа једнаког третмана из члана 3. Закона, уговорни органи ће правовремено набавити потребну робу, услугу или рад.